Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

U dr­ža­vi ko­ja or­ga­ni­zo­va­no po­ni­šta­va svo­ju kul­tu­ru jav­ni kul­tur­ni is­tu­pi pod­sje­ća­ju nas na Si­zi­fov po­sao. Ni­je Cr­na Go­ra sa­mo po­di­je­li­la sa­mu se­be, ne­go se i odi­je­li­la od se­be. Osta­tak na­ro­da, ko­ji ni­je u slu­žbi dr­žav­ne ide­o­lo­gi­je, sop­stve­nu dr­ža­vu do­ži­vlja­va kao stra­nu si­lu, da ne ka­že­mo oku­pa­to­ra. Da ni­je­su ovo sa­mo ap­strakt­ne for­mu­la­ci­je, do­volj­no je vi­dje­ti ka­ko je u Cr­noj Go­ri la­ti­ni­ca smi­je­ni­la ći­ri­li­cu i ka­ko u dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re sje­de sa­mo oni ko­ji su sprem­ni da spro­vo­de pre­i­me­no­va­nje i pre­o­zna­ča­va­nje kul­tur­nog na­sle­đa ko­je je stva­rao dr­ža­vo­tvor­ni na­rod Cr­ne Go­re. Kao u ne­kom tra­gi­ko­mič­nom apo­ka­lip­si­su, or­ga­ni­zo­va­no se uni­šta­va sve svo­je, a za oslo­nac uzi­ma ono što je tu­đe. Spro­vo­de­ći do kra­ja tu ka­ta­stro­fal­nu do­sled­nost, ministarstvo cr­no­gor­ske pro­svje­te, svo­ju azbu­ku je za­mi­je­ni­lo abe­ce­dom - i na naj­mla­đi­ma pri­mi­je­ni­lo taj opit, da bi za­bo­rav sop­stve­nog pi­sma i ime­na bio za­ga­ran­to­van.
Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, Ok­to­ih, Nje­go­še­va dje­la, ko­ja su is­pi­sa­na i od­štam­pa­na ći­ri­li­com, po kul­tur­noj ide­o­lo­gi­ji sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re, tre­ba­lo bi da pri­pad­nu ne­koj dru­goj kul­tu­ri, ne­kom već stra­nom na­sle­đu. Zva­nič­na Cr­na Go­ra je već na­pra­vi­la ta­kav ras­ko­rak sa ro­đe­nim kul­tur­nim na­sle­đem, da je ne­mo­gu­će da se ne ob­ru­ši u tu ru­pu, ko­ju bi htje­la, na tu­đim no­ga­ma, da pre­kr­o­či.
Kul­tu­ra di­ja­lo­ga, kul­tu­ra osno­va­ne po­le­mi­ke, u dra­ma­tič­no po­le­mič­noj Cr­noj Go­ri, ono je što se iz­bje­ga­va, i što se ne smi­je do­zvo­li­ti ni po ko­ju ci­je­nu. U mi­ru tre­ba do­tu­ći osta­tak na­ro­da, ko­ji ču­va ono što je do­bio od svo­jih pre­da­ka.
Knji­žev­no dru­štvo Nje­goš i pi­sci ko­ji uče­stvu­ju i ostva­ru­ju nje­go­ve pro­gra­me i za­mi­sli, ne­po­treb­ni su, pa mo­žda i opa­sni za sa­vre­me­nu cr­no­gor­sku kul­tur­nu ide­o­lo­gi­ju, ali su oni upra­vo naj­po­treb­ni­ji onoj Cr­noj Go­ri ko­ju dr­že Nje­goš i ći­ri­lič­na tra­di­ci­ja.
U sva­kom vre­me­nu Nje­goš ima svo­je sa­rad­ni­ke u svom na­ro­du, a to su oni ko­ji se tru­de da se oču­va­ju te­me­lji sop­stve­nog kul­tur­nog pam­će­nja, i ko­ji pri­hva­ta­ju uče­šće u du­hov­noj bor­bi ko­ja ob­na­vlja čo­vje­ka iz te­me­lja.
Nje­goš je ži­vio i pi­sao pod oku­pa­ci­jom tu­đin­skog car­stva, ali je u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma pro­sla­vio slo­bo­du, i za­že­gao u svom na­ro­du bor­bu ne­pre­sta­nu. Vi­dio je šta je čo­vjek, a mo­ra bit čo­vjek, ali oku­siv­ši bo­žan­ske si­le ko­je i u naj­ve­ćim tje­sko­ba­ma da­ju ma­ho­ve i dje­lat­no na­dah­nu­će, po­stao je uzor, po­moć­nik i sa­vre­me­nik, svim pre­ga­o­ci­ma du­ha, kul­tu­re i jav­nog dje­la. Nje­go­ve pje­snič­ke for­mu­le, po­sta­le su ma­tri­ce du­hov­nog vi­ta­li­zma, svih onih u na­šem na­ro­du, ko­ji se tru­de da svoj ži­vot iz­dig­nu iz­nad ni­šta­vi­la, i da u svo­je vri­je­me i svo­je sa­vre­me­ni­ke udah­nu dah slo­bo­de i po­što­va­nja čo­vje­ka.
Pje­sni­štvo sa­bi­ra naj­bo­lje du­hov­ne te­žnje svog vre­me­na i svog je­zi­ka, iz­no­va osvje­tlja­va oslon­ce kul­tur­nog pam­će­nja, i bri­ne da taj­na ži­vo­ta i čo­vje­ka osta­ne ži­va i dje­lat­na. Do­di­ru­ju­ći sva vre­me­na, po­e­zi­ja sa­vre­me­ni­ci­ma da­je ži­vu ri­ječ ko­ja ih bra­ni od umo­ra, za­bo­ra­va i du­hov­ne smr­ti.
Nje­goš je je­dan u srp­skoj kul­tu­ri i po­e­zi­ji, iz­dvo­jen i nad­mo­ćan, ali svi­ma da­je svo­je ri­je­či, ko­je se ne ga­se i kad nas uhva­ti naj­du­blja ta­ma.
Eto du­bo­kog raz­lo­ga da Knji­žev­no dru­štvo Nje­goš, sa pi­sci­ma i pri­ja­te­lji­ma, ob­na­vlja to bla­go dje­lo raz­ot­kri­va­nja pro­ti­vr­ječ­no­sti ko­je pri­ti­ska­ju i na­še vri­je­me, i na­šeg čo­vje­ka, i na­šu Cr­nu Go­ru. Srp­ski pi­sci u Cr­noj Go­ri ži­ve pod oku­pa­ci­jom re­ži­ma, ko­ji sve či­ni da nji­hov ži­vot i dje­lo uči­ni ne­po­treb­nim i be­smi­sle­nim. Nje­goš je do­i­sta ovaj grd­ni svi­jet is­pi­tao, otro­vi mu ča­šu is­ka­pio, ali i spo­znao onu ži­vo­tvor­nu taj­nu čo­vje­ko­vu ko­ja nje­gov duh ve­že s ne­bom. Re­klo bi se da se po­na­vlja i ob­na­vlja vječ­no isto. Za­to je i do­stoj­no čo­vje­ka, pre­zre­ti ljud­sko ni­šta­vi­lo, i kre­nu­ti na pod­vig ko­ji nas oslo­bo­đa od ti­ra­ni­je stra­ha, umo­ra, i dik­ta­ta sa­vre­me­nih vla­sto­dr­ša­ca, ko­ji bi i ov­dje u Cr­noj nam Go­ri htje­li da uga­se iskru be­smrt­nu, ko­ju je Nje­goš pro­sla­vio. Slo­bod­ni lju­di, ako ih još ima u Cr­noj Go­ri, do­i­sta u ovo­ vla­sti ko­ja nam je nad gla­vom, ima­ju svog i sve­na­rod­nog oku­pa­to­ra i ra­zo­ri­te­lja kul­tu­re ko­ja nas je ro­di­la.
Slo­bo­da i oslo­bo­đe­nje ima­ju šan­su ako se po­kre­ću iz ovih, du­bljih iz­vo­ra. Nje­go­šev pri­mjer, svi­je­tli i u ovoj cr­no­gor­skoj ta­mi - i ta­ma ga, još, ne ob­u­ze.(Autor je knji­žev­nik)